Модерну вакумску боцу изумео је шкотски научник сер Џејмс Дјуар 1892. Док је спроводио истраживање о течности гаса-процеса који захтева ниске температуре-требао му је контејнер који може да изолује гас од температуре околине. Наручио је техничару за стакло по имену Бургер да дува стаклену посуду са двоструким-зидовима; унутрашње површине су премазане сребром (или живом), а ваздух између зидова је евакуисан да би се створио вакуум. Позната као „Дјуарова боца“, ова посуда је могла да одржава температуру свог садржаја-било топла или хладна-у дужем временском периоду. Пошто се ове тиквице првенствено користе у домаћинствима за одржавање воде врућом, обично се називају "боце за топлу воду" или термозе.
Конструкција вакум боце је релативно једноставна. У његовој основи је стаклена облога са двоструким-зидовима; простор између зидова је евакуисан да би се створио вакуум и обложен сребром или алуминијумом. Вакум спречава пренос топлоте конвекцијом, док је само стакло лош проводник топлоте; сребрни премаз рефлектује топлоту зрачења назад у посуду. Пренос топлоте се првенствено одвија кроз три механизма: проводљивост, конвекција и зрачење. Вакум између зидова елиминише молекуле ваздуха, чиме се блокира и проводљивост топлоте и конвекција. Додавањем рефлективног премаза на унутрашње зидове ради минимизирања топлотног зрачења, ствара се високо ефикасан, али јефтин термални контејнер. Насупрот томе, када боца држи хладне течности, она спречава да спољашња топлота зрачи у унутрашњост. Чеп је обично направљен од плуте или пластичних-материјала који су лоши проводници топлоте.
